Данас ћемо тумачити развој драмске радње по етапама и драмске ликове.
На почетку комедије, у експозицији(уводу) Јеротије приговара Анђи да је крива за познанство Ђоке и Марице и саопштава јој да намерава да Марицу уда за среског писара Вићу, који се за кратко време обогатио разним марифетлуцима. На основу разговора супружника (Јеротија и Анђе) ученици упознају драмска лица на непосредан (Јеротије, Марица) и посредан начин (Вића, Ђока, Марица и Жика). До развоја радње долази наглашеним деловањем драмског лика ради остваривања неке намере. Појавом писма, телеграма или депеше мења се састав лица на сцени и покреће нова етапа у развоју радње. Долазак Виће, који доноси телеграм у дом породице Пантић, иницира заплет. У Нушићевој комедији "Сумњиво лице" заплет почива на замени личности: за некога се мисли да је неко ко није. У првом чину радња пролази кроз успоне и падове и начињена је од низа различитих обрта и неочекиваних преокрета ради побуђивања пажње гледалаца. Развијање радње је мотивисано, а догађаји су узрочно-последично повезани. Супротстављене намере оца и ћерке и немогућност комуникације иницирају развој драмске радње и подстичу их (Марица шаље позив Ђоки да дође у варош и запроси је – Јеротије трага за „сумњивим лицем” у намери да напредује у професионалном животу). Развој радње се заснива на забуни коју Јеротије не наслућује заслепљен жељом да буде унапређен. Радња се развија Маричиним тајним настојањем да организује сусрет са Ђоком и потребом власти (Јеротија Пантића и чиновничког апарата) да демистификује инкогнито персону. Основу заплета чини сукоб два супротстављена става: Маричине намере да представи родитељима Ђоку и да се венча са њим и Јеротијевог да ухвати и оптужи Ђоку, за којег верује да је тражено сумњиво лице. У заплету долази до антагонизма који се пројектују на приватном плану (сукоб оца и ћерке), пословном плану (праћење сумњивог лица и саслушање) и социјалном плану (сукоб власти и грађана). Развијају се односи који доводе до одређених тензија између драмских лица (Марице, Анђе и Јеротија поводом Виће и Ђоке и среских писара; Виће и Јеротија поводом сумњивог лица). Уочи због чега Нушић није приказао сцену хапшења „сумњивог лица”, већ ју је представио посредно у разговору Жике, Милисава и Виће. Нушић је остао доследан у намери да се радња комедије одвија на једном месту. Саслушање „сумњивог лица” са драматуршким принципом замене и прерушавања представља кулминацију драмског заплета у комедији. Врхунац драмске радње дешава се у сцени саслушања сумњивог лица (18. сцена II чина), у којој се састају различити токови акције, разоткрива се главни сукоб и долази до његовог разрешења. Недостатак комуникације између оца и ћерке, Јеротијева заслепљеност у одлучивању и решеност да осуди „сумњиво лице” доводи до духовитих ситуација и омогућава врхунац драмске радње у другом чину са нежељеним исходом (за Јеротија и Вићу) и очекиваним решењем (за Марицу и Ђоку). Та етапа развоја драмске радње има снажно дејство на мисли и осећања читалаца и гледалаца. Следи „обрт из незнања у знање” својствен комедији и најчешће се везује за перипетију (долазак Марице и разоткривање идентитета „сумњивог лица”, 19. сцена II чина).
Расплет доноси решење заплета, стварање јасне ситуације и привођење драмске фабуле завршетку (повратак у собу, благосиљање прошевине, одлазак у Београд). У њој постоји наговештај да ће добро упркос свему, ипак, победити (наговештај будућег венчања Марице и Ђоке) и потврда да се Јеротије ни овог пута не предаје и да ће наставити своју борбу за влашћу (претпоставка је да ће он осудити Вићу за слање лажног извештаја и тако успети да изглади бруку и успостави бољи контакт са министром).
Нушић је исмејао бирократски систем и изопачене нарави представника власти: среског начелника, чиновника, трговаца, грађана које је условљено друштвеним околностима (ауторитарна владавина династије Обреновић). Уочавамо да се чиновничка неодговорност, корумпираност, бахатост, трговачка похлепа, грађанска трпељивост и поткупљивост не могу лако искоренити самом променом власти управо зато што штетан механизам власти као матрица опстаје и понавља се у свим временима.
Ликови у комедији "Сумњиво лице" представљени су описом физичког изгледа у датом простору (у дидаскалијама), приказивањем њихових поступања у различитим ситуацијама, изношењем исказа јунака о себи на сцени (дијалогом и монологом) и сведочењем других драмских лица о њима. Тако видимо да Јеротије шета узбуђено с рукама позади држећи једно писамце, подмеће га Анђи под нос, престрави се на њен коментар. Анђа је згранута оним што је прочитала, крсти се, загледа писмо. Док чита депешу, Јеротије се изненађује, загледа је са свих страна, чита гласно, тргне се, шета замишљено, уједа се. Вића слеже раменима, буни се. Марица је на сцени узбуђена, баца и ломи све што јој дође под руку, шчепа Јоси писмо из руке, узбуђено отвара писмо и чита, љуби мајку, одјури весела. Ђока је млад, улизан, удешен, прилази преплашено. Дидаскалије упућују на атмосферу простора у којем се одвија драмска радња.
Тумачећи Јеротијево поступање, увиђамо да он поштује оне који су на власти хијерархијски изнад њега, потчињава се ауторитету, испољава крутост мишљења, склон је моралисању и манипулише свим и свачим како му одговара. Јеротије према сарадницима и члановима породице испољава моћ.Очекује да све његове одлуке буду прихваћене и спроведене у дело. Мада не осуђује лењост, инертност, мамурлук, неодговорност, необразованост, незаинтересованост и бахатост својих сарадника, спреман је да их казни уколико не изврше његов налог. Маричино писмо умногоме помаже у карактеризацији Јеротијевог лика. Она оца сагледава као конзервативног, глупог и ограниченог човека. Истог је мишљења и његов најближи сарадник писар Вића. Он сматра да је Јеротије неспособан, необразован и приглуп и да није компетентан за посао који обавља. И сам у репликама са Јеротијем истиче његове неморалне поступке:
ВИЋА: Дабоме! Не би морало шифром чак и кад би вас пензионисали због онога што сте удесили да се човек задужи код Управе фондова на туђе имање.
Он у кључним тренуцима испољава кукавичлук, недоследност и неодговорност (осећа страх од сумњивог лица, не учествује у његовом хапшењу и ислеђивању) и манипулативност (шаље министру лажну депешу са сведочењем о изузетним заслугама, хапси невиног и пребацује кривицу на Вићу). Јеротије не осећа грижу савести због свог поступања и уверен је да чиновник у постојећем друштву, уколико је лојалан власти, не може бити осуђен, нити кажњен због незаконитих и неморалних поступака:
ЈЕРОТИЈЕ: Ама каква кривица, побогу брате! Где си ти још видела код нас да је чиновника глава заболела због кривице? А после, паметан је то човек, зна тај шта ради. Покрао је он сва акта, и сад: нема акта, нема ни кривице. Не може ту министар ништа, мањ да га истера из службе. Али и да га истера, мислиш мари он? Скрцао је тај парицу, па му се може и без службе. Седеће годину-две и даваће паре на зајам сељацима. Ако баш хоће наново у службу, сачекаће док падне влада, па ће га после друга са класом у службу.
– Обратите пажњу на начин Јеротијевог говора (избор речи и интонацију реченица). Уочите појединости у његовом говору. Запажајте речи које немају никакве везе са реченицама које он изговара. Анализирајте појединости у његовом говору које су наглашене у овој сцени.
– Проучите уметничке поступке којима су представљена драмска лица у одломку (портретисање, говорна карактеризација, ситуационо сликање).
– Анализирајте дијалог Јеротија и Виће, доводећи га у везу са њиховим психолошким побудама. Проучите специфичности вербалног хумора као преовлађујућег својства Нушићевог дијалога.
Јеротије док говори делује као да казује мисао коју до краја није смислио или одуговлачи казивање како би се присетио започете мисли. Реченице су му непотпуне и недовршене, лексички фонд је оскудан, често прелази с једне теме на другу, прави паузе у говору, користи сувишне речи (брате, дакле, дедер, видиш, разумеш ли, рецимо, како да кажем) и излишне реченице (Дакле, шта сам оно хтео да кажем.). Јеротијева брзоплетост у говору упућује на његову напетост, расејаност, површност, нервозу, мисаону инертност.
Однос Јеротија и Виће на пословном плану заснован је на њиховом узајамном подржавању да би остварили одређену корист. Они се удружују и делују заједно подстакнути различитим интересима (Јеротије жели унапређење, Вића намерава да се ожени). Њихова сарадња је реципрочна – ако Вића Јеротију помогне да ухвати сумњиво лице, он ће му омогућити да се ожени његовом кћери. Јеротије сматра да је политика омогућила Вићи да се нагло обогати.Вића је Јеротијева десна рука (он осмишљава акције хапшења грађана, прикрива информације о њиховој кривици, подмеће лажне исказе, фалсификује документа или их уништава). Он је лукав, проницљив и подмукао. Никада се не супротставља Јеротију зато што има намеру да постане члан породице Пантић, али себе сматра супериорнијим у односу на Јеротија.Да се ради о неморалној и подмуклој особи сведочи и Марица у писму, наводећи да је он „нитков и лопов првокласан, те цео срез пишти од њега”.
Сви чиновници, писари и практиканти су нерадници који се међусобно свађају, искаљују бес на недужнима, агресивни су према подређенима и деструктивни према инвентару. Среска власт подлеже хијерархијској структури која налаже да се надређени иживљавају над подређенима и да такво поступање доживљавају као неку врсту игре која их забавља. Подређени чиновници морају да се повинују надређенима и да трпе њихове хирове. Надређени господаре подређенима и забављају се демонстрирајући моћ.
Анализирајући односе међу драмским лицима (Марица – Ђока – Вића), (Вића – Јеротије – Ђока), (Анђа – Марица – Јеротије), (Жика – Вића – Ђока) откриј доминантне карактерне особине драмских лица (Јеротије – крут, хладан и прорачунат у односу према другима, непримерено радознао и необуздан, на неморалан начин долази до сазнања, необразован, агресиван, неваспитан; Анђа – домаћица, жена патријархалног васпитања, несигурна у себе, попустљива и пасивна; Вића – преварант, неморалан и непоштен, зеленаш склон махинацијама, бескрупулозан; Жика писар – неодговоран, непоштен, алкохоличар; Марица – искрена, отворена, заљубљена девојка, јогунаста, импулсивна јединица, тежи за независношћу, ослања се на себе; Ђока – интелектуалац, тајанствени изабраник, будући зет).
На основу свега што сте читали надам се да ћете успети да стекнете праву слику о значају Нушићевог драмског текста и да ћете самостално извући поуке и знати да формулишете поруке текста. Лектиру урадите за понедељак, 19.4.
На почетку комедије, у експозицији(уводу) Јеротије приговара Анђи да је крива за познанство Ђоке и Марице и саопштава јој да намерава да Марицу уда за среског писара Вићу, који се за кратко време обогатио разним марифетлуцима. На основу разговора супружника (Јеротија и Анђе) ученици упознају драмска лица на непосредан (Јеротије, Марица) и посредан начин (Вића, Ђока, Марица и Жика). До развоја радње долази наглашеним деловањем драмског лика ради остваривања неке намере. Појавом писма, телеграма или депеше мења се састав лица на сцени и покреће нова етапа у развоју радње. Долазак Виће, који доноси телеграм у дом породице Пантић, иницира заплет. У Нушићевој комедији "Сумњиво лице" заплет почива на замени личности: за некога се мисли да је неко ко није. У првом чину радња пролази кроз успоне и падове и начињена је од низа различитих обрта и неочекиваних преокрета ради побуђивања пажње гледалаца. Развијање радње је мотивисано, а догађаји су узрочно-последично повезани. Супротстављене намере оца и ћерке и немогућност комуникације иницирају развој драмске радње и подстичу их (Марица шаље позив Ђоки да дође у варош и запроси је – Јеротије трага за „сумњивим лицем” у намери да напредује у професионалном животу). Развој радње се заснива на забуни коју Јеротије не наслућује заслепљен жељом да буде унапређен. Радња се развија Маричиним тајним настојањем да организује сусрет са Ђоком и потребом власти (Јеротија Пантића и чиновничког апарата) да демистификује инкогнито персону. Основу заплета чини сукоб два супротстављена става: Маричине намере да представи родитељима Ђоку и да се венча са њим и Јеротијевог да ухвати и оптужи Ђоку, за којег верује да је тражено сумњиво лице. У заплету долази до антагонизма који се пројектују на приватном плану (сукоб оца и ћерке), пословном плану (праћење сумњивог лица и саслушање) и социјалном плану (сукоб власти и грађана). Развијају се односи који доводе до одређених тензија између драмских лица (Марице, Анђе и Јеротија поводом Виће и Ђоке и среских писара; Виће и Јеротија поводом сумњивог лица). Уочи због чега Нушић није приказао сцену хапшења „сумњивог лица”, већ ју је представио посредно у разговору Жике, Милисава и Виће. Нушић је остао доследан у намери да се радња комедије одвија на једном месту. Саслушање „сумњивог лица” са драматуршким принципом замене и прерушавања представља кулминацију драмског заплета у комедији. Врхунац драмске радње дешава се у сцени саслушања сумњивог лица (18. сцена II чина), у којој се састају различити токови акције, разоткрива се главни сукоб и долази до његовог разрешења. Недостатак комуникације између оца и ћерке, Јеротијева заслепљеност у одлучивању и решеност да осуди „сумњиво лице” доводи до духовитих ситуација и омогућава врхунац драмске радње у другом чину са нежељеним исходом (за Јеротија и Вићу) и очекиваним решењем (за Марицу и Ђоку). Та етапа развоја драмске радње има снажно дејство на мисли и осећања читалаца и гледалаца. Следи „обрт из незнања у знање” својствен комедији и најчешће се везује за перипетију (долазак Марице и разоткривање идентитета „сумњивог лица”, 19. сцена II чина).
Расплет доноси решење заплета, стварање јасне ситуације и привођење драмске фабуле завршетку (повратак у собу, благосиљање прошевине, одлазак у Београд). У њој постоји наговештај да ће добро упркос свему, ипак, победити (наговештај будућег венчања Марице и Ђоке) и потврда да се Јеротије ни овог пута не предаје и да ће наставити своју борбу за влашћу (претпоставка је да ће он осудити Вићу за слање лажног извештаја и тако успети да изглади бруку и успостави бољи контакт са министром).
Нушић је исмејао бирократски систем и изопачене нарави представника власти: среског начелника, чиновника, трговаца, грађана које је условљено друштвеним околностима (ауторитарна владавина династије Обреновић). Уочавамо да се чиновничка неодговорност, корумпираност, бахатост, трговачка похлепа, грађанска трпељивост и поткупљивост не могу лако искоренити самом променом власти управо зато што штетан механизам власти као матрица опстаје и понавља се у свим временима.
Ликови у комедији "Сумњиво лице" представљени су описом физичког изгледа у датом простору (у дидаскалијама), приказивањем њихових поступања у различитим ситуацијама, изношењем исказа јунака о себи на сцени (дијалогом и монологом) и сведочењем других драмских лица о њима. Тако видимо да Јеротије шета узбуђено с рукама позади држећи једно писамце, подмеће га Анђи под нос, престрави се на њен коментар. Анђа је згранута оним што је прочитала, крсти се, загледа писмо. Док чита депешу, Јеротије се изненађује, загледа је са свих страна, чита гласно, тргне се, шета замишљено, уједа се. Вића слеже раменима, буни се. Марица је на сцени узбуђена, баца и ломи све што јој дође под руку, шчепа Јоси писмо из руке, узбуђено отвара писмо и чита, љуби мајку, одјури весела. Ђока је млад, улизан, удешен, прилази преплашено. Дидаскалије упућују на атмосферу простора у којем се одвија драмска радња.
Тумачећи Јеротијево поступање, увиђамо да он поштује оне који су на власти хијерархијски изнад њега, потчињава се ауторитету, испољава крутост мишљења, склон је моралисању и манипулише свим и свачим како му одговара. Јеротије према сарадницима и члановима породице испољава моћ.Очекује да све његове одлуке буду прихваћене и спроведене у дело. Мада не осуђује лењост, инертност, мамурлук, неодговорност, необразованост, незаинтересованост и бахатост својих сарадника, спреман је да их казни уколико не изврше његов налог. Маричино писмо умногоме помаже у карактеризацији Јеротијевог лика. Она оца сагледава као конзервативног, глупог и ограниченог човека. Истог је мишљења и његов најближи сарадник писар Вића. Он сматра да је Јеротије неспособан, необразован и приглуп и да није компетентан за посао који обавља. И сам у репликама са Јеротијем истиче његове неморалне поступке:
ВИЋА: Дабоме! Не би морало шифром чак и кад би вас пензионисали због онога што сте удесили да се човек задужи код Управе фондова на туђе имање.
Он у кључним тренуцима испољава кукавичлук, недоследност и неодговорност (осећа страх од сумњивог лица, не учествује у његовом хапшењу и ислеђивању) и манипулативност (шаље министру лажну депешу са сведочењем о изузетним заслугама, хапси невиног и пребацује кривицу на Вићу). Јеротије не осећа грижу савести због свог поступања и уверен је да чиновник у постојећем друштву, уколико је лојалан власти, не може бити осуђен, нити кажњен због незаконитих и неморалних поступака:
ЈЕРОТИЈЕ: Ама каква кривица, побогу брате! Где си ти још видела код нас да је чиновника глава заболела због кривице? А после, паметан је то човек, зна тај шта ради. Покрао је он сва акта, и сад: нема акта, нема ни кривице. Не може ту министар ништа, мањ да га истера из службе. Али и да га истера, мислиш мари он? Скрцао је тај парицу, па му се може и без службе. Седеће годину-две и даваће паре на зајам сељацима. Ако баш хоће наново у службу, сачекаће док падне влада, па ће га после друга са класом у службу.
– Обратите пажњу на начин Јеротијевог говора (избор речи и интонацију реченица). Уочите појединости у његовом говору. Запажајте речи које немају никакве везе са реченицама које он изговара. Анализирајте појединости у његовом говору које су наглашене у овој сцени.
– Проучите уметничке поступке којима су представљена драмска лица у одломку (портретисање, говорна карактеризација, ситуационо сликање).
– Анализирајте дијалог Јеротија и Виће, доводећи га у везу са њиховим психолошким побудама. Проучите специфичности вербалног хумора као преовлађујућег својства Нушићевог дијалога.
Јеротије док говори делује као да казује мисао коју до краја није смислио или одуговлачи казивање како би се присетио започете мисли. Реченице су му непотпуне и недовршене, лексички фонд је оскудан, често прелази с једне теме на другу, прави паузе у говору, користи сувишне речи (брате, дакле, дедер, видиш, разумеш ли, рецимо, како да кажем) и излишне реченице (Дакле, шта сам оно хтео да кажем.). Јеротијева брзоплетост у говору упућује на његову напетост, расејаност, површност, нервозу, мисаону инертност.
Однос Јеротија и Виће на пословном плану заснован је на њиховом узајамном подржавању да би остварили одређену корист. Они се удружују и делују заједно подстакнути различитим интересима (Јеротије жели унапређење, Вића намерава да се ожени). Њихова сарадња је реципрочна – ако Вића Јеротију помогне да ухвати сумњиво лице, он ће му омогућити да се ожени његовом кћери. Јеротије сматра да је политика омогућила Вићи да се нагло обогати.Вића је Јеротијева десна рука (он осмишљава акције хапшења грађана, прикрива информације о њиховој кривици, подмеће лажне исказе, фалсификује документа или их уништава). Он је лукав, проницљив и подмукао. Никада се не супротставља Јеротију зато што има намеру да постане члан породице Пантић, али себе сматра супериорнијим у односу на Јеротија.Да се ради о неморалној и подмуклој особи сведочи и Марица у писму, наводећи да је он „нитков и лопов првокласан, те цео срез пишти од њега”.
Сви чиновници, писари и практиканти су нерадници који се међусобно свађају, искаљују бес на недужнима, агресивни су према подређенима и деструктивни према инвентару. Среска власт подлеже хијерархијској структури која налаже да се надређени иживљавају над подређенима и да такво поступање доживљавају као неку врсту игре која их забавља. Подређени чиновници морају да се повинују надређенима и да трпе њихове хирове. Надређени господаре подређенима и забављају се демонстрирајући моћ.
Анализирајући односе међу драмским лицима (Марица – Ђока – Вића), (Вића – Јеротије – Ђока), (Анђа – Марица – Јеротије), (Жика – Вића – Ђока) откриј доминантне карактерне особине драмских лица (Јеротије – крут, хладан и прорачунат у односу према другима, непримерено радознао и необуздан, на неморалан начин долази до сазнања, необразован, агресиван, неваспитан; Анђа – домаћица, жена патријархалног васпитања, несигурна у себе, попустљива и пасивна; Вића – преварант, неморалан и непоштен, зеленаш склон махинацијама, бескрупулозан; Жика писар – неодговоран, непоштен, алкохоличар; Марица – искрена, отворена, заљубљена девојка, јогунаста, импулсивна јединица, тежи за независношћу, ослања се на себе; Ђока – интелектуалац, тајанствени изабраник, будући зет).
На основу свега што сте читали надам се да ћете успети да стекнете праву слику о значају Нушићевог драмског текста и да ћете самостално извући поуке и знати да формулишете поруке текста. Лектиру урадите за понедељак, 19.4.
Нема коментара:
Постави коментар