Милош Црњански рођен је 1893.године у Чонграду, у Мађарској. Школовао се у Панчеву, Темишвару, Београду и Бечу. За време Првог светског рата био је насилно мобилисан и то искуство обележило је његов живот и стварање. Основао је посебан правац у песништву који се зове суматраизам. Овај правац добио је име по његовој песми „Суматра“. Пре почетка Другог светског рата почео је да ради у дипломатској служби. Након ослобођења живео је као емигрант у Лондону. У земљу се вратио 1965. године. Његова најпознатија дела су романи Сеобе, Друга књига Сеоба, Роман о Лондону и Дневник о Чарнојевићу.
Умро је 1977. године у Београду. Ми смо читали одломак из романа Сеобе.
Поема „Ламент над Београдом“ Милоша Црњанског је певање о граду за којим је чезнуо, о његовом одолевању свему ономе што је пролазно. Песник слави град, његову лепоту и насупрот њему поставља прошлост и мрачне тренутке свог живота. Поема „Ламент над Београдом“ настала је у туђини, док је песник боравио у месту Gooden Beach 1956. године.
Песма је претежно лирског
карактера, мада у њој има елемената епског садржаја.
ЈАН МАЈЕН и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове, и језде,
и урличу: „Прах, пепео, смрт је то.“
А вичу и руско „ничево“ –
и шпанско „нада“.
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове, и језде,
и урличу: „Прах, пепео, смрт је то.“
А вичу и руско „ничево“ –
и шпанско „нада“.
Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.
са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.
Уочи какво расположење преовладава у строфама у којима песник говори о свом прошлом
животу, а како у строфама које су посвећене Београду.
Подсети се контраста. Уочи како је ова стилска фигура употребљена у песми.
Уочи супростављене мотиве:
куле у ваздуху, сени – звезда,сунце,зора
црни корморан,гроб, мрак – вечни лабуд, јутро, сунчеви зраци
свео лист, сан смрт – камен, сунце, гром
Подсети се особина родољубиве лирике. Запази која својства ове врсте лирике садржи поема
„Ламент над Београдом“
У свесци запиши:
- Књижевни род: лирика
- Књижевна врста: поема
- Тема: Чежња лирског субјекта за домовином.
- Мотиви: живот, путовање, носталгија, љубав, повратак, Београд
- Поема: обимна епско-лирска песма
- Ламент: туговање, жалопојка, јадиковка
Нема коментара:
Постави коментар