Драги шестаци, први пут се данас догодило да тумачимо песму коју немате у својим читанкама. Саслушали сте је у интерпретацији саме песникиње, али је потребно да имате пред собом текст, да је сами прочитате и осетите смисао и поруке текста. Претпостављам да знате где је Грачаница и чија је то задужбина, да знате да је на Косову и Метохији било некада око 1300 цркава и манастира православне цркве, а да их је данас остало много мање.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана,
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.
Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
или бар да светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.
Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине вазнети.
Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости.
Да те бар можемо подићи на Тару,
у Каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.
Ако знамо судбину наших светиња на Косову и Метохији, јасан нам је страх лирског субјекта за опстанак Грачанице. Судбину манастира лирски субјект заправо поистовећује са судбином Срба на Косову и зато је бојазан и стрепња основана. Али, више од страха, присутно је осећање љубави, присности и бриге, дивљења према манастиру као архитектонском и културном споменику наше средњовековне прошлости. Лепота је увек врло рањива и тако су најпре страдале фреске унутар манастира. О штети која је нанета још пре бомбардовања и проглашења независности Косова, говорићемо у седмом разреду када је на програму песма "Симонида" Милана Ракића. У тексту песме запажате стихове који се као рефрен понављају у првој, трећој и петој строфи:
"Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети."
Чињеница да се понављају три пута, указује нам на намеру лирског субјекта да нам њима нешто важно истакне! Осим што почињу АПОСТРОФОМ, обраћањем манастиру као да је живо биће, ( отуд је ово и персонификација), у стиховима је исказана жеља лирског субјекта да би било лакше и боље да бар није од камена јер би се лакше у небо винула и могла одлетети на неко безбедније место( на Тару, у Каленићку порту). Стара архаична реч ВАЗНЕТИ није случајно употребљена, она указује на дугу традицију и древност наше вере и језика којим се служимо. Потиче из старословенског језика којим су говорили наши преци ( и о томе ћемо учити у 7.разреду).
Ако културу посматрамо као изграђен систем вредности, она онда држи у јединству нашу прошлост са нашом садашњошћу. Снага културе огледа се „у колективној меморији,
која с једне стране сеже дуж историјског живота народног, с друге широм целовитог народног организма“. Она сабира у себи делове битног националног памћења. То значи да није важно што нечија туђа(туђинска) рука плеви траву око манастира, све док је Грачаница усађена у наше сећање, у нашу свест о пореклу и трајању, ми ћемо знати ко смо и чему треба да тежимо. Контраст земља - небо врло је важан јер управо ту вертикалу (прошлост - будућност) наглашава. У том смислу треба разумети стихове:"Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме"
Колика је наша љубав и брига најбоље говоре стихови из четврте строфе:
"Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости"
Реч НЕДРА је опет један израз који, нажалост, ретко користимо, а значи груди, прса. И тако би ово тумачење могло да обухвати стих по стих и реч по реч, али верујем да и сами то можете на основу ових смерница да закључите. У свесци запишите:
Име писца
Наслов песме
Књижевни род:
Књижевна врста:
Тема:
Мотиви:
Стилске фигуре:
Строфа: КВИНТА (строфа од пет стихова)
Стих: једанаестерац, дванаестерац и шеснаестерац
Рима: укрштена
Порука:
Нема коментара:
Постави коментар