Измеђ' недра земље и небеског свода.
Историјска позадина ове песме је време Првог светског рата. Након повлачења из Албаније, српски војници отишли су на острво Видо у граду Крфу. Због бројних болести, исцрпљености и глади огроман број људи је умро. На острву није било довољно места да се сви прописно сахране, па су тела пуштена у море.
Дакле, термин „Плава гробница“ је метафора за део Јонског мора око тог острва.
Док је боравио тамо, песник Милутин Бојић је гледао како се на бродовима одвозе лешеви и спуштају у море уз звуке војничких труба. Он је у овој песми успео да овековечи језиву стварност Плаве гробнице.
Ова песма је родољубива и подсећа на химну. Певa о хероизму, али и трагедији српског народа у једном временском тренутку. Иако је настала 1917.године, док још букти рат - антиратна је.
Испевана је у виду апострофе. Лирски субјекат говори у 1. лицу и држи монолог. Користи се презент, чиме се догађај приближава читаоцима, јер изгледа као да се те слике смењују баш сада. Такође се користи и императив.
Песма има 14 строфа, од којих су све катрени. Десет строфа се састоји од дванаестерачких стихова. У четири строфе користе се четрнаестерац и седмерац. Те строфе су кључне. Оне почињу понављањем полустиха првог стиха („Стојте, галије царске!“), а ову стилску фигуру називамо анафора. To je за вас једна нова стилска фигура. Она се састоји у понављању исте речи или групе речи на почетку стиха. Те строфе имају и функцију РЕФРЕНА. „Смењују се херојски пркос четрнаестерца и свечани мир и тишина седмерца. Остале строфе служе као допуна, објашњење, илустрација, коментар, образложење онога што је речено у рефренским строфама. То показују почетне речи првих стихова дванаестерачких строфа: „ту“, „зар“, „то“, „јер“, „зато“.“
Рима је укрштена у свим строфама.
Песничка мисао се креће у два нивоа: горњи, херојски ниво који припада сфери живих, и доњи ниво – који припада сфери мртвих, који на уму има дно мора, „свет алги и шкољки“ допуњен „присуством људског гробља“.
Те људе назива „Прометејима наде и апостолима јада“. Тиме се они пореде са Прометејем, који се жртвовао и патио да би људима било боље и донео им ново сазнање. Њихова жртва доноси наду. Пореде се и са апостолима који су ширили хришћанску мисао и често страдали због тога. То упућује на сву несрећу и јад које треба преживети и истрајати у идеји слободе. Ти пали војници су жртве рата које су се надале бољем сутра, бољем животу своје деце.
Смењују се описи мора - дна и површине. Знамо да се опело одвија у току ноћи.
Лирски субјекат звучи као да наређује. Тражи од царских галија да тихо, без таласања прођу поред тог места „свете воде“. Жели да се ода почаст људима који су бачени ту, жели да се не поремети њихов вечни мир. И море је мирно, „да не руши вечни покој палих чета“, као да и оно разуме трагедију народа. Оно је „храм тајанства и гробница тужна“. Називањем мора храмом, постиже се утисак светог места. Над њим се уздиже дух погинулих и непрописно сахрањених, „то велика душа покојника лута“. Она тражи опело, чезне за достојним испраћајем.
Један део песме окренут је будућности, када ће то гробље бити понос, надахнуће за нове приче и подвиге. А они који ту почивају биће пример пожтрвованости . Страдање народа је достојно великих херојских епопеја и као бајка ће се препричавати нараштајима, преносити са колена на колено.
На крају се изражава жеља да „мртви чују хук борбене лаве“, хук њихове деце која се у отаџбини боре за слободу и стварају историју. То сазнање мења лирског субјекта, те он своје опело карактерише као опело „без речи, суза и уздаха меких“. Тада се више над плавом гробницом не осећају само туга и бол, већ и вера у ослобођење.
Нема коментара:
Постави коментар